Ko je taj Mihail Saltikov Ščedrin?

Nikolaj Ščedrin mu je bio pseudonim, a pravo ime - Mihail Jevgrafovič Saltikov (15.1.1826. - 28.4.1889). „Bajke” М.J. Saltikova-Ščedrina jedinstvena su pojava u ruskoj književnosti. Autor se tokom njihovog pisanja oslanjao na usmeno narodno stvaralaštvo, tradiciju ruskih i inostranih bajki, da bi na kraju stvorio sasvim novi, originalan žanr, u kom je spojio fantastiku i aktuelnu političku stvarnost. Uopšteno govoreći, Saltikovljeve bajke su živa slika društva prožetog unutrašnjim protivrečnostima.

Prve tri bajke nastale su 1869 godine, dok je autor intenzivno radio na tom žanru između 1883 i 1886 godine. U tom periodu, napisao je 28 od ukupno 32 bajke.

Među razlozima, koji su pobudili autora da se ozbiljno pozabavi tim žanrom, bila je i želja da neposredno prenese svoju govor narodu, a narodne bajke bile su tip satire koji je bio blizak i razumljiv prosečnom čitaocu. „Narodna volja” izvršila je atentat na Aleksandra II 1881. godine. Nakon tog događaja, štampane publikacije podlegale su strogoj cenzuri. Shodno tome, bilo je potrebno izmisliti novu formu koja bi skrenula pažnju čitaoca na kritiku društvenih problema. „Bajke za decu povelikog uzrasta” – tako se zvala prva kolekcija priča Saltikova-Ščedrina, koja je obuhvatila 28 priča. Zašto je pisac tako nazvao svoju publiku? Deca uz pomoć bajki upoznaju svet oko sebe, na isti način, prema piscu, i odrasli treba da otvore oči u pogledu realnosti koja ih okružuje.

Zapanjuje višeslojna sinteza otelovljena u umetničkoj prirodi ščedrinskih „bajki”. Pre svega, u njima su svojstva ciklusa dovedena do savršenstva. U pojedinim bajkama upečatljivo su prikazane naznake grotesknih sižea. U drugim, susreću se obrasci psiholoških minijatura i portreta. Konačno, tu je pronašao svoje otelovljenje i razvoj prethodno razrađen stvaralački manir: kao i ranije, autor koristi tradicionalne likove s uspostavljenom asocijativno-smisaonom zaleđinom, i ispunjava ih novim, često neočekivanim sadržajem. Te dobro poznate, skoro arhetipske likove autor ispunjava aktuelnim sadržajem. Na primer, celokupna struktura likova iz životinjskog sveta odražava društvene slojeve: predatori predstavljaju višeslojnu klasu izrabljivača, a ostale životinje – ugnjetavano i namučeno stanovništvo. Istovremeno nisu značajne samo velike razmere uopštavanja i tipologija junaka. U nijansama uzajamnih odnosa junaka bajki, kao na „maloj sceni“, autor majstorski oslikava raznovrsne sukobe epohe.

Saltikov-Ščedrin je u bajkama otelovio svoje dugogodišnje posmatranje života porobljenog ruskog seljaka, svoja gorka razmišljanja o sudbini potlačenih masa, svoje duboko saučešće prema radniku i svetlu nadu u snagu naroda. U bajkama se sa zadivljujućom punoćom i vernošću odrazio ruski život, sve njegove društvene i socijalne sile Rusije nakon reforme. U bajci „Div” nazire se rusko samodržavlje, naizgled čvrsto, ali gnjilo iznutra. U bajkama „Medved na vojvodstvu” i „Orao mecena” čitalac može da prepozna predstavnike vlasti. U bajkama „Premudri krkušan”, „Sušena vobla” i „Liberal” pisac ismeva plašljivost malograđana i liberala. Nova društvena pojava - kulak – prikazana je u bajci „Prazan razgovor“. Autor ironično prikazuje veleposednike i popove u „Seoskom požaru”, prikazuje osiromašene seljake u bajci „Kljuse”. Kakve god teme da se autor dohvati, u bajkama prevladava uvek jedna misao – o principijalnoj različitosti i nepomirljivosti interesa radnog naroda i njegovih izrabljivača. Autor u bajkama sugeriše čitaocu ideju o uzaludnosti bilo kakvog pozivanja na savest grabljivaca. Predatori ne pokazuju milost prema svojim žrtvama i ne obaziru se na njihove pozive na velikodušnost. Vuka nije dirnula nesebičnost zeca, a štuku - karaševo pozivanje na vrlinu.

Autor s upadljivom ironijom prikazuje mislioce, koji maštaju o mogućnostima rešavanja problema društvene nejednakosti bez prolivanja krvi. Takav je karaš iz bajke „Karaš idealista”. On smatra da je zlo „zabluda umova”, „plod gorke istorijske slučajnosti”. Uzda se u prosvećenost, napredak, čini mu se da ni „štuke nisu gluve za glas istine”, veruje u „napredak bez prolivanja krvi”. Oštri podsmeh nad utopističkim iluzijama stapa se s neskrivenom propagandom socijalističkih ideja. Karašev lik nije jednoznačan – pored sve njegove naivnosti, dosledan je u svojim uverenjima i, štaviše, spreman na požrtvovanost.

Razumevanje ezopovskog jezika neophodno je i kada se čitaju bajke Saltikova-Ščedrina. Na primjer, bajka „Premudri krkušan”, koja govori o ribi koja drhti od straha za svoj život, naravno, nadilazi „život životinja” - krkušan je simbolično otelovljenje kukavičkog, sebičnog stanovnika, ravnodušnog prema svemu osim prema sebi. „Priča o tome kako je jedan seljak nahranio dva generala” takođe je puna alegorija. Seljak, koji po naređenju generala plete konopac da bi se njime vezao, oličava ropsku poslušnost naroda. Generali misle da francuske rolnice rastu na drvetu - taj satirični detalj alegorijski oslikava koliko su veliki zvaničnici udaljeni od stvarnog života.

Bajkama ne manjka humora. V.G. Belinski, ocenjujući Gogoljev humor kao „miran u svom negodovanju, dobrodušan u svom lukavstvu”, istovremeno je rekao da se u stvaralaštvu sreće i drugačiji humor – „grozan i ogoljen”, „žučan, otrovan, nemilosrdan”. Baš takav je humor Saltikova Ščedrina. „Satira se bori protiv 'glavnog suštinskog zla'”. To je „strašno osuđivanje onoga iz čega proizilaze i razvijaju se opšti nacionalni nedostaci i katastrofe”, pisao je Dobroljubov. Društvena osnova satire je borba između novog i starog. Savremenici Saltikova Ščedrina visoko su cenili njegove „Bajke”. Dan danas većina stručnjaka ih uvrštava među najbolja autorova dela, pored „Istorije jednog grada” i „Gospode Golovljovih”. Dok su nam je narodne bajke dočarale dušu arhaične Rusije, Saltikov Ščedrin nam je u svojim pravičnim „bajkama” približio duhovnu rastrzanost Rusije devetnaestog veka.