Odlomak iz priče Umetnost cepanja drva

Ali, kao i ljudi, ni svako drvo nije isto. Neka su mekana, lagana, pucaju lako, ne moraš ni da udariš ni jako ni gde treba, dovoljno maltene samo da ih dodirneš sekirom i raspizdi se u tri komada. Oko nekih moraš malo da se pomučiš, imaju čvorove, pa ti se zaglavi sekira na pola, pa onda digneš onako uvis, pa okreneš na ušice, pa raspizdiš po panju dok ne raspolutiš. Neka drva naizgled deluju zajebano, ali kod njih je fora samo da se zagledaš gde su sama od sebe počela da pucaju, i da pratiš tu liniju, posao je nikad lakši. I postoji suva bukovina, vrag joj majku odneo, zmija joj u gaće, žaba joj u nedra. Drvo naizgled pitomo onako, namestiš na panj, pa kad zvekneš sekirom kao da si udario u gumu - ili ti se vrati u čelo, i zavibriraš onako ceo, od maloga prsta do brkova, ispadne ti gornja petica i otpadnu ti obrve, setiš se detinjstva i kad si pao sa klackalice u predškolskom. Pa se gledaš onako ŠTA BI OVO MAJKU TI JEBEM, bukovina mirno stoji na panju i gleda te i kaže AJD' OPET, PIZDO. I ti opet, šta ćeš.